Недавни одлазак Хариса Силајџића у Њујорк и говор у Савјету безбједности доживио је поптуни фијаско само што Силајџић о томе још није обавијештен. Количина негативне енергије коју је уложио да би чланове Савјета безбједности УН информисао о стању у Босни и Херцеговини обрнуто је сразмјерна учинку. Умјесто да је у властитој земљи трасирао пут ка рјешењима толико видљивих проблема, он је, као увријеђена млада која бјежи од свадбе на дан вјенчања, отишао у Њујорк да би задовољио властиту сујету.
Невјероватно, али истинито. Заједничка комисија за одбрану и безбједност Парламентарне скупштине БиХ ни послије више од годину и по дана још није добила потпуну информацију о рјешавању вишкова наоружања, муниције и минско-експлозивних средстава од стране Министарства одбране БиХ. Иако је законска обавеза Министарства одбране БиХ да осигура транспарентност одбрамбено-безбједносне политике те да путем овог радног тијела Парламента омогући хијерархијску одговорност ОС путем цивилног органа државне управе, Министарство одбране и даље врши свјесно кршење закона и онемогућава увид јавности у многа питања из одбрамбеног сектора.
Преносећи процјену свог партијског шефа да обиљежавање осамнаесте годишњице злочина у Добровољачкој улици представља "опасност од насиља и урушавања јавног реда и мира у већем обиму", сарајевски градоначелник Алија Бехмен је сасвим јасно показао да Сарајево није мултиетнички град, ма колико се цијела бошњачка свита узалудно трудила да докаже супротбно. У противном не, не би Бехмен у тако тужном догађају пронашао онолико тешких ријечи и не би забраном узвратио на бол и тугу родбине који трају пуних 18 година. Ипак, све се то заиста догодило од тзв. сарајевских социјалдемократа. Њихова црвена ружа овог пута се још јаче зацрвенила. Од стида.
Испаљујући једнонационални почасни плотун на сахрани генерала Расима Делића, оптуженог у Хагу на три године за ратни злочин, бошњачке патриоте и правовјерници задали су још један ударац дејтонској Босни и Херцеговини. Концепт на коме почива земља тако је поткопан у темељима да бројни душебрижници, који све чешће његују увеле љиљане, нису показали ни наговјештај жаљења за жртве Делићевих злочина.