Преносећи процјену свог партијског шефа да обиљежавање осамнаесте годишњице злочина у Добровољачкој улици представља "опасност од насиља и урушавања јавног реда и мира у већем обиму", сарајевски градоначелник Алија Бехмен је сасвим јасно показао да Сарајево није мултиетнички град, ма колико се цијела бошњачка свита узалудно трудила да докаже супротбно. У противном не, не би Бехмен у тако тужном догађају пронашао онолико тешких ријечи и не би забраном узвратио на бол и тугу родбине који трају пуних 18 година. Ипак, све се то заиста догодило од тзв. сарајевских социјалдемократа. Њихова црвена ружа овог пута се још јаче зацрвенила. Од стида.
Поступајући по партијском задатку, Бехмен је заборавио да треба бити градоначелник свих грађана Сарајева, а не курир у преношењу порука национално нетрпељивог и нетолерантног сарајевског политичког и војног естаблишмента. Нису сарајевски социјалдемократи од бившег Савеза комуниста наслиједили само огромну имовину за коју убиру силан новац од федералне вкладе, наслиједили су и (једно)партијски систем мишљења упакован у зелену обланду бошњачке искључивости.
Изјаве дате непосредно пред одржавање тог тужног догађаја о редефинисању историје, увредама за друге жртве, па до приче о провокацији из Републике Српске, само показују колико су СДП-ови кадровици неувјерњиви ученици и вриједни послушници. Иза Бехмена је стао Лагумџија, иза обојице Комшић, па онда и портпарол Машић и савјетник Суљагић. И, ко све не? Социјалдемократија је нестала у тренутку и саклрила се од саме себе. Од срамоте.
Ако већ нису имали ни искру разумијевања за трагедију других, зар су могли без имало гриже савјести саслушати ријечи мајке убијеног војника Зорана Томовића "мој син је био добар младић, који ником не би нажао учинио"? Да ли родбина жртава са бијелим ружама и сузама у очима може мијењати точак историје или прикладније, да ли један тужан скуп може бити коме било каква опасност и пријетња? Тешко да ћемо на то икада добити одговор од тзв. сарајевских социјалдемократа.
Градоначелник Бехмен је апсолутно у праву када каже да о "чињеницама нема дебате". Али би он такође, морао знати да људи често говоре лаж, дакле сукобљавају се са чињеницама онда када се осјечају несигурни са истином. А та истина је непобитна: прије пуних 18 година, 3. маја 1992. године, у Добровољачкој улици у Сарајеву, из засједе, на бруталан начин, убијена су 42 припадника ЈНА, а 73 их је рањено.
То су чињенице које су непобитне и уколико Бехмену нису доступне, може још једном погледати директан пренос тих трагичних догађаја, које су емитовале све ТВ станице које држе до истине. Уколико не вјерује својим очима и наравно ушима, онда је заиста у праву, онда и нису у питању само чињенице, већ савјест и однос према трагедији других. А ту је сам крај социјалдемократских принципа у које се заклињу тзв. сарајевски социјалдемократи.
Како год, уколико сте у сукобу са чињеницама - бићете губитник, без обзира на ваше заблуде, лажне наде и очекивања да ће протоком времена злочин пасти у заборав. Како другачије тумачити несигурност и страх од суза уплаканих родитеља који су изгубили синове у трагичним догађајима 1992. године.ж
Или још трагичније, како објаснити став члана Предсједништва свих грађана БиХ Жељка Комшића да сузе и свијеће треба игнорисати, као да их нема. Комшић је у свом "адидас" стилу хтио рећи: зашто злочиниу придавати значај уколико се није ни догодио, бар, он не сматра да се догодио.
Сузе су, наиме провокација која долази из мрског ентитета и њима као таквим не треба вјеровати, па макар то био јецај који траје пуних 18 година. Заиста, ниско је пала сарајевска социјалдемократија.
На безосјећајност СДП-оваца није утицало ни то што је међу убијеним младићима било оних који су тек постали пунољетни, попут Здравка Томовића, а о ратним дешавањима која су слиједила нису могли имати никакву јасну представу нити утицај. Као и неки други војници и он се, нажалост, нашао на трагичном мјесту у трагично вријеме.
Трагика догађаја који су се десили у Добровоњачкој улици носи у себи парадигму будућих дешавања која робују искључивостима, негирањем чињеница и стварањем црно бијеле слике о рату и дејтонској БиХ. А без исправљања те слике, нема помирења ни суживота у БиХ.
Да ли је требало баш толико негативне енргије и отровних стријела упутити према родбини страдалих да би самопрозвани мултиетнички социјалдемократи из Сарајева убиједили себе да се злочин није десио? Биће, ипак, да се изаполитизације и тако жестоке реакције из СДП-овог Сарајева крије нешто друго.
На овај или онај начин то је потврдио и нервозни савјетник градоначелника Емир Суљагић када је премијера Милорада Додика увео у читаву причу без посебног разлога и смисла. Свађалачким тоном одбио је сарадњу са новинаром "који Милорада Додика сматра државником, а не четником"!
Бркајући историјске чињенице, негирајући и политизујући злочине над другима, сарајевски социјалдемократи су заиста у тешкој ситуацији, јер харизма Милорада Додика за њих представља већи проблем од било чега другог, па и од трагедије у Добровољачкој.
Глас Српске
