Испаљујући једнонационални почасни плотун на сахрани генерала Расима Делића, оптуженог у Хагу на три године за ратни злочин, бошњачке патриоте и правовјерници задали су још један ударац дејтонској Босни и Херцеговини. Концепт на коме почива земља тако је поткопан у темељима да бројни душебрижници, који све чешће његују увеле љиљане, нису показали ни наговјештај жаљења за жртве Делићевих злочина.
Како и приличи ситуацији, поред ветерана у ратним униформама, сахрани је присуствовао и некадашњи командант Петог корпуса Атиф Дудаковић. Као каскадер из партизанских филмова, Дудаковић је надахнуто поручио да "политика није завршила рат - Армија БиХ би изашла као побједник". И наравно, поново се вратио у своју ратну прошлост страхујући да га будућност може одвести у мрак затворске ћелије за злочине које је починио.
Истина, сахрани Делића недостајала је плејада истинских "патриота" попут Празине, Делалића и наравно ударне игле Армије БиХ, Сиријца Имада Ал Хусина, познатијег као Абу Хамза, па да фарса буде комплетна. Сви су они, наиме, бранили Босну овакву какву је замишља сарајевски радикални политички естаблишмент на челу са Харисом Силајџићем.
И више од тога, преминули генерал Расим Делић је обезбједио Абу Хамзи да формирањем одреда "Ел Муџахедин" легализује своје присуство у Босни и Херцеговини током рата и да заједно са истомишљеницима из пријатељског Алжира, Сирије, Саудијске Арабије, Малезије и Бахреина брани земљу од агресора, Срба и Хрвата.
Апсурд, наравно. Али кога је брига за апсурд ако је у питању борба за мултиетничко-једнонационалну земљу у којој Срби и Хрвати треба да скидају прашину са слика Бошњака, националних патриота и да ћуте узалудно очекујући мрвицу сажаљења за све гријехе које су починили у протеклом времену.
На маргинама бројних афера, међу којима је и посљедња са продајом вишкова наоружања о којој ће се тек чути, министар одбране Селмо Цикотић се, организујући сахрану и дајући сву потребну логистику за њу, још једном присјетио познате улоге у прошлом рату: команданта АР БиХ за оперативну зону "Запад". Улогу министра одбране тешко и мукотрпно ствараних Оружаних снага БиХ је на тренутак заборавио.
Само неколико дана након "надахнутог" говора на сахрани Расима Делића, министар Селмо Цикотић се избламирао на Суду БиХ када је свједочио о ратним дешавањима у Бугојну. Откривајући више од оног што треба а мање од оног што зна, Суд БиХ је напрасно прекинуо његово свједочење (?!) и додијелио му правног савјетника како не би забрљао до те мјере да бранећи друге осумњичи себе.
Приједлог српских парламентараца у вези с покретанјем процедуре за нјегову смјену министар Цикотић је прокоментарисао уз ироничан смијешак, знајући да о његовој судбини не одлучују институције државе, него страначки бошњачки лиддери. Зашто би се министар Цикотић, као и претходно министар Свен Алкалај, узнемиравао када је све добио у ћевабџиници на Башчаршији, а не у парламенту БиХ на Маријин двору. Тако су радили и његови претходници, тако ће радити и његови насљедници.
Сви они који су присуствовали сахрани ратног злочинца Расима Делића показали су да не признају законе земље, да не маре за жртве друга два конститутивна народа и коначно да имају визију Босне и Херцеговине у којој ће постојати само једна неупитна истина. Постало је дегутантно стално их подсјечати на чињеницу да Устав БиХ познаје два ентитета и три конститутивна народа. За њих Срби, као жртве, једноставно не постоје.
Било би мање зло да су бројни скандали који се, попут овог, дешавају у посљедње вријеме, питање изборне стратегије бошњачких странака и њихових лидера, али очигледно није тако. Ради се о менталном склопу који се манифестује са много више нетрпељивости, злобе, мржље, па и страха од нормалног да би се то везало за политички маркетинг. То је неприродна гадљивост и презир на све што има везе са Републиком Српском и Србима као народом. А за то нема лијека.
Зато у Републици Српској не треба имати илузија да се на том плану нешто може брзо промијенити. Сасвим је извјесно да ће се сарајевски радикални кругови, да би остали у политичком животу, и надаље држати своје неприкосновене истине о рату, инструментализујући институције државе кад год им то затреба. Без изузетка и било гдје. У Сарајеву, Лондону, Мостару....
То ће чинити и убудуће, тим прије што "ревизори" из Канцеларије високог представника само гледају шта се дешава преко ограде у Републици Српској, али не и у сарајевском дворишту. Они настављају да безуспјешно и упорно љуљају недоношче које очигледно има проблем с одрастањем већ петнаест година. Хоће ли икада проходати, за сада се не зна.
Независне новине
