Представници Центра за Безбједносне студије су у оквиру пројекта „Оснаживање жена за јачу интеграцију у сектор безбједности БиХ кроз јавну промоцију успјешних лидерки“, који финансијски подржава Канадски фонд за локалне иницијативе, разговарали с госпођом Душанком Мајкић, послаником у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ.
Госпођа Мајкић руши стереотипе о „мушким“ занимањима током цијеле своје радно-професионалне каријере, будући да је, прије активног политичког дјеловања, била упосленк и компаније „Чајавец“, ангажована у области развоја и продаје наоружања и војне опреме. Члан је Заједничке комисије за одбрану и безбједност Парламентарне скупштине БиХ у више мандата, а у претходном је обављала и функцију предсједавајуће ове значајне парламентарне комисије.
Какав је, према Вашем мишљењу, положај жена у сектору одбране и безбједности у БиХ уопште?
Резолуција 1325 Савјета безбједности УН-а „Жене, мир и безбједност“ усвојена је прије више од 16 година па, ипак, домаћа али и међународна искуства говоре да нам је на овом плану остало још много посла. Бројне су иницијативе домаћих институција, НВО-а, али и међународних организација, како би се ствари у овој области мијењале у корист родне равноправности, већем степену демократизације и нужних реформи у ова два значајна сектора.
Подаци сурово говоре да је сектор одбране и безбједности у БиХ још увијек типично мушки посао и да се стање у том сегменту не мијења без обзира на све што институције предузимају. Број жена професионалних војних лица у Оружаних снага БиХ (ОС БиХ) креће се негдје око 5%. Од укупног броја припадника ОС БиХ жене су заступљене са процентом око 6%, са чиме никако не смијемо бити задовољни. Ако се томе дода податак да је највећи проценат жена професионалних војних лица из категорије војника, а да је најмањи проценат жена у чину официра, онда то говори да се у БиХ у наредним годинама мора урадити много више, нарочито у оквиру имплементације Акционог плана УН Резолуције 1325 у БиХ, али и Закона о равноправности полова.
Свјесна сам да се ради о регионалном проблему са којим се покушавају изборити и друге земље из нашег окружења, попут Србије, Црне Горе и Македоније. Треба нагласити да се неопходност и значај партиципације жена не може мјерити само бројем мјеста које жене заузимају на различитим нивоима одлучивања, већ и могућностима да суштински утичу на креирање јавних политика унутар сектора одбране и безбједности.
Да ли сматрате да би жене требале бити више заступљене у сектору одбране и безбједности и које су предности њиховог укључивања у те структуре?
Жене би требале бити много више заступљене у сектору одбране и безбједности у БиХ. Јасно је да војни или полицијски позив више није у категорији искључиво мушких послова. Околности се мијењају, жене и мушкарци имају једнаке шансе, али, очигледно, немају још увијек једнака интересовања према овом позиву. Није лако промијенити традицију народа који живе на овим просторима, иако вријеме које долази најављује промјене и у том сегменту.
Познато је да су жене веома заинтересоване за очување добре и стабилне државе. Такође, знамо да ни једна земља са стабилним одбрамбено-безбједносним системом никада није отпочела рат. Зар само та чињеница није довољна да се број жена на мјестима одлучивања у сектору одбране и безбједности значајно повећа?
У претходном мандату били сте на челу Заједничке комисије за одбрану и безбједност, да ли сте лично предлагали провођење конкретних активности за унапређење положаја жена у сектору безбједности и одбране?
Морам признати да жене нису никада биле посебно заинтересоване за чланство у Заједничкој комисији за одбрану и безбједност. Многе су то правдале превише мушким послом. У парламентарном сазиву 2006 – 2010 година била сам једина жена међу 12 чланова те комисије. Тај број се никада није повећао више од 3. То довољно говори како се промјене у овом сегменту споро и тешко спроводе, чак и у Парламентарној скупштини БиХ која би морала на том плану имати много више сензибилитета и много снажнији импулс за промјене.
Како оцјењујете досадашње провођење Акционог плана за имплементацију резолуције Савјета безбједности УН 1325 у институцијама сектора одбране и безбједности у БиХ?
Иако подаци говоре да је БиХ прва држава у региону која је усвојила Акциони план 2010-2013 година, као и да су представници Министарства одбране БиХ били ангажовани и на новом Акционом плану 2014-2017 години, сматрам да и даље треба радити на подизању свијести о значају родне равноправности и охрабрењу младих жена да се укључе у сектор одбране и безбједности и да тиме дају свој пуни допринос.
Која је Ваша порука за младе дјевојке и жене које би се евентуално одлучиле да своју каријеру граде у секторима безбједности и одбране?
Овом приликом желим да охрабрим и позовем младе жене да се прикључе овом занимљивом, али захтјевном сектору. Изградња доброг друштва зависи и од женских радних способности, њихових искустава и ставова. Недостатак равнотеже између друштвеног утицаја жена и мушкараца значи редукцију у многим могућностима нашег живота.
