Својом појавом и дјеловањем у јавном животу БиХ/РС Душанка Мајкић, посланик у Парламенту БиХ, никога не оставља равнодушним. Без длаке на језику, често врло оштро говори о актуелним дешавањима у земљи.
Али када за собом затвори врата свог кабинета, Мајкић је удовица, прије свега мајка два сина, Дејана и Огњена, жена посвећена породици и себи.
Рођена у Теслићу, али већ дуги низ година живи у Бањалуци. Посланик која је по звању економиста, у младости је показивала велико интересовање за књижевност тако да и данас воли да утоне у свијет писане ријечи.
Мајкић се за “Дневни аваз” присјетила дјетињства у родном Теслићу, али и отворено говорила о приватном животу.
1. Вољела бих за почетак овог разговора да се присјетите Вашег дјетињства, успомена које носите из тог периода и родног краја?
Душанка Мајкић: Колоритност завичаја, склад и љубав у мојој породици, оставили су трајни печат на моје дјетињство, на моју личност, а касније и цијели мој живот. Одрасла сам у породици у којој је моја мајка била и стуб и печат, учитељ и љекар, полицајац и психолог. Све је била. За мене, моје 2 сестре, мога оца. Још као дијете сам упијала све што је та изузетна жена чинила. Од ње сам научила да човјек може остварити све ако то истински жели. Она ми је показала пут којим иде линија успјеха. То је значи да, у сваком моменту, без обзира чиме се човјек бави, то мора радити на најбољи могући начин. И заиста, сама пред себе сам постављала најтеже задатке и - остваривала их. Никада ми нико није могао поставити тако сложене задатке колико сам ја то чинила сама себи. Дакле, породица је била основ свега. Други дио мене, који је обликовао душу, био је мој завичај, који је својом колоритношћу постигао да заволим природу, да ослушкујем рад пчела и мрава, препознам хуку ријеке и предосјетим долазак киша. Ријека Усора је годинама била моје прибјежиште. Са неком дебелом књигом у руци, газила сам путевима свог дјетињства и скупљала драгуље који су остали трајно у мени. Данас више нисам у Теслићу, али путеви ме често нанесу према љупкој и допадљивој Бањи Врућици, драгуљу природе која никога не оставља равнодушним.
2. Знамо да имате јако пуно обавеза у свом радном ангажману, али на који начин проводите слободно вријеме, оно које имате само за себе и кад немате никаквих обавеза које су усмјерене на посао ?
Душанка Мајкић: Као особа сам врло ангажована. Међутим, то није препрека да испуњавам и неке “радости које нам живот значе”. Волим књигу и музику. У тишини моје собе, поред свих књига и компјутерских помагала, највише волим радио. С музиком се будим и падам у сан. Музика ми помаже да се одморим, али и да брзо предахнем и кренем изнова. Музика и лијепа књижевност чине мој живот садржајним и богатим. Ако се томе додају и драги људи са којим радо проведим своје слободно вријеме, прошетам или само попијем кафу, то је готово све што ја требам. Свакако да у то спада И дружење са мојом породицом, нарочито са њеним најмлађим дјелом. Па шта човјек може тражити више? Ништа у том дијелу свог живота не бих мијењала.
3. Имате ли неких навика којима започињете дан, некако за ове наше поднебље је јутарња кафа нешто без чега се не излази из куће?
Душанка Мајкић: Немам устаљених јутарњих навика. Ако сам сама у стану, кафу не пијем. Мени је кафа симбол за разговор, за дружење. Не пијем кафу ни са особама које ми нису драге или ми нису блиске. Мислим да то не треба радити. Деси се много пута да прву кафу пијем тек увече, послије шетње. Онда је пијем лагано, кап по кап, као лијек, при том слушам звукове и гласове око себе и упијам сав тај живот пуним плућима.
4. Из чега црпите позитивну енергију?
Душанка Мајкић: Енергија је ствар генетике. Позитивна, нарочито. Моји родитељи су имали невјероватну снагу и енергију. И увијек – осмјех на лицу. Нарочито када је тешко или кад боли. Мислим да сам то управо од њих наслиједила. Имам изузетну радну кондицију, могу јако много да радим. Не постоји никакво ограничење, нити временско, нити било какво друго да обавим неки посао. Знала сам дочекати зору завршавајући нешто што сам претходни дан започела. Исто је и са одбраном сопствених ставова или мишљења. Познато је да веома категорично браним сопствене ставове, иако сам спремна и да саслушам другог и његове аргументе. Увијек по оној народној: ако си за - дај руку, ако си против – дај доказ.
5. У Вашој биографији уписан је и сектор развоја новог наоружања и војне опреме, у којем сте били међу мушким колегама. Гледано стереотипно то је био мушки посао, какво искуство носите из тог периода? Можете ли с нашим читаоцима подијелити неку анегдоту од тада?
Душанка Мајкић: Да, радила сам у Компанији Чајавец на развоју новог наоружања и војне опреме. Чајавец је 70-тих година била велика компанија са преко 10000 запослених, која је у себи обухватала више од 20 различитих производњи, од базних технологија, попут производње штампаних веза и производа мокролива, па све до производње микроелектронике, телекомуникационих и рачунарских уређаја, система ратне технике, радарских система итд. Највећи дио тог програма био је намјењен за војне потребе бивше војске. Уговарала сам нова средства ратне технике са купцима, гледала их како настају пред мојим очима, погледом испраћала купцима. Једном приликом ме један официр, који је преузимао једно средство упитао одакле толико интересовање за оруђа када су она намјењана за ратовање. Одговорила сам му да ја јасно видим да та средства имају цијеви, али да у тим цијевима никада нисам видјела метак, гранату, већ увијек и само – цвијет. Касније су разбијене све те илузије на најстрашнији начин.
6. Занимљиво је и то да гајите велику љубав према литератури. У једном интервјуу сам видјела да сте били заинтересирани и за студиј књижевности, да ли је то једна од пропуштених прилика за којом жалите?
Душанка Мајкић: Прошло је вријеме и сад више не жалим. Књижевност је остала моја љубав, а љубав то мора остати и не треба бити посао. Сваки човјек мора имати мјесто које му служи као прибјежиште, када наиђу времена зла. Кажу да је сан оно што се жели, о чему се машта, а да је живот право буђење. Ето, ја сам одлучила да то буде живот широм отворених очију и пуних плућа.
7. Да ли сте се и сами некада препустили писању?
Душанка Мајкић: Писала сам и имала успјеха у томе. Вољела сам поезију и кратку причу, ону чеховљевску. Било је много поетских наступа. Упознала сам изванредног Оскара Давича, који је једном приликом, на неким књижевним сусретима, подигао прст према мени и рекао:” Ти имаш дара. Да би га имала још више, настави да читаш и пишеш.” Вољела сам незаборавног Андрића и изванредног Мешу Селимовића, за којима сам много и упорно трагала, међу страницама њихових дјела. Када је Меша био увелико био болестан, уплашена за исход, на све начине покушала сам остварити сусрет с њим, о чему сам годинама маштала. Хтјела сам да ми објасни неколико важних ствари о љубави и животу, нарочито ону његову чувену реченицу: “Не може бити другачије па да буде боље у људском животу.” Нисам успјела то остварити. Као што никада нисам открила значење тих његових ријечи. Остала ми је она дубока истина у мојим мислима коју је Меша изговорио: “Човјек увијек на губитку ако не нађе љубав”.
8. Уз која дјела данас волите уронити у свијет писане ријечи?
Душанка Мајкић: Ја нисам присталица нове, савремене литературе. Данас се нове књиге читају на брзину и без оловке у руци, немате шта у току читања да запишете или забиљежите. Ни једне реченице, мисли, описа љепоте предјела, стања људског духа. Ништа што бисте узели и понијели у властити живот. Зато сам ја тако категорична: остајем у сфери белатристике. Дружим се поново са руским класицима, Достојевским и Марином Цветајевом, шетам по Андрићевим и Мешиним траговима које сам некада записивала. Радује ме што осјећам да сва та велика дјела свјетске књижевности остављају различите доживљаје у нама, у зависности од тога када их поново откривамо. Наташу Ростову и Ану Карењину различито доживљавамо кад имамо 20 или 60 година.
9. Сјећате ли се на шта сте потрошли прву плату, хонорар? Некако код нас влада тај обичај да се прва плата потроши на пријатеље?
Душанка Мајкић: Сјећам се веома живо. Прву књжевну награду коју сам добила као студент потрошила сам на ципеле и ташну. Када сам послије неколико дана имала саобраћајну несрећу, чим сам се пробудила из несвијести, прво питање које сам поставила било је да ли сам била у новим антилоп ципелама. То је било толико важно само зато што сам први пут нешто купила властитим новцем. Тај примјер је, касније, био честа тема у разговору са мојим синовима. И они добро знају научену лекцију да највише вриједи оно за шта се сам избориш и што сам постигнеш.
10. На који начин се опуштате, да ли попут већине жена одлазите на козметичке третмане, или радије одете у природу, с пијатељима, породицом?
Душанка Мајкић: Не идем козметичару, имам захвалну кожу коју сама његујем. Посјећујем педикера и фризера. И тако већ годинама.
11. С обзиром на то да сте мајка двоје дјеце, које вриједност и начела сте им пренијели?
Душанка Мајкић: Рад, скромност, честитост и поштење су кључне ријечи које су добро научили у породици и понијели у своје животе. Вјерујем да ће на тим принципима живјети и учити друге да живе. Јер и овдје важи она чувена Андрићева мисао: “Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо”.
12. Да ли некада гуглате своје имена интернету и иначе пратите ли постове на друштвеним мрежама који се тичу Вас?
Душанка Мајкић: Веома сам присутна на интернету. Имам свој веб сајт, ФБ профил, присутна сам и на твитеру. Не пратим превише постове на друштвеним мрежама, јер би се, након тога човјек морао одмах убити. За различито мишљење овдје се не кажу само најтеже ријечи, него се одмах вади мач. Не знам докле ће све то трајати. Претпостављам да ће се ипак неки људи иживјети, али и да ће се електронским медијима наметнути већи степен одговорности за објављене садржаје.
13. С обзиром на то да сте веома активни у јавном животу, да ли сте некада размишљали о периоду када ћете смањити своје активности, да ли себе видите као "класичног пензионера"?
Душанка Мајкић: Никада нећу престати бити активна, јер то, у мом случају, значи престати постојати. Може се мијењати само садржај будућих радних активности. Могу постити нпр. хроничар времена у којем живим. Могу се бавити хуманитарним радом. Помогла сам да двије вишечлане породице ријеше смјештај и живе животом достојним човјека. За сваког ко жели да ради – наћиће се нешто. Дакле, радим докле постојим!
Разговарала: Тијана Ђевић
