Два Младена Промјенаша, готово свакодневно, истрчавају на медијски простор ФБиХ, са предвиђањима на тему када ће бити предложен мандатар и изабран Савјет министара БиХ. Само што није, убјеђују обојица посве неаргументовано. Фрцају датуме и мјесеце, знају да је Звиздић у питању, али никако да га 3-члана глава потврди и ријеши их мука.
Хоће Иванић, он је, још раније, све договорио са Изетбеговићем, жури му се, дуго је изван власти, нема ни једног посланика у парламенту БиХ, а Црнадак хоће за министра. Којег? Било којег! Одбране или финансија, није важно, поклону се и онако не гледа у зубе. Само нека је министар.
Хоће и Бакир, али никако да на то наговори Човића. Превише је варао до сада, више нема ништа на часну ријеч. Прво доказ, па онда идемо даље.
Шта вриједи то што два Младена унапријед прихватају све, када међу федералцима ври као у експрес лонцу и нема договора ни око чега. Власт на нивоу БиХ ће бити формирана када се испуни гомила предуслова попут конституисања преостале четири кантоналне скупштине и Дома народа ФБиХ, изаберу предсједници и потпредсједници ФБиХ, конституише Дом народа парламента БиХ. Ни ту није крај. Изетбеговић мора одговорити на сложену кадровску комбинаторику коју представљају „непослушни“ кадрови СДА из Републике Српске, који су без питања прешли сарајевску Козју ћуприју – и добили налог из централе СДА да се одмах врате одакле су дошли. На другој страни, Комшић и његова ДФ будно прати шта се дешава и тражи све више. Нигдје краја, а о почетку да се и не говори.
Треба признати: превише сличности са оним што је у БиХ већ виђено након избора 2010.године. У ствари, све је исто само њега (Лагумџије) – нема.
